Category

Blog

Category

Master Pilates Instruktor Traning Drugi deo, koji se odnosi na Aparate tj. Kadilak, burence, stolicu ( wunda, combo i exo), spine corrector.

Ovoga puta edukacija je bila u Veneciji. Nas samo jedanestero. Deset Italijana i ja.
Osetila sam se privilegovanom što sam tu, u toj maloj odabranoj grupi.
Kao I prošli put, koji je bio u Sacramentu, predavanja su počinjala u 9h i trajala do 18h.
Svaki dan je počeo sa jednočasovnim vežbanjem, a onda smo prelazili na zadati plan i program tog dana. Kako nas je bilo malo, bilo je mnogo intenzivnije, mnogo više smo vežbali, i svako od nas je višestruko bio u ulozi pokazivača. Takođe, češće smo bili testirani.

​Kada se završila obuka, i kada smo dobili završni Norin komentar bila sam veoma ponosna na sebe. Imala sam osećaj ličnog postignuća. Osećaj sreće zbog uspeha, na koji te niko ne tera. Nisam dete, pa da me roditelji podsećaju, niti da sam zaposlena negde, pa da moram zbog nekog pravila.
Ovo je moja priča, moja želja, moje interesovanje I volja da svojim napretkom budem bolji instruktor, više pružim vežbačima.

U ovoj maloj intalijanskoj grupi sam dobila bonus edukaciju! Znate, onaj osećaj kada vam nastavnik ispredaje lekciju, a n akraju vam ispriča i neku priču. Možda mladima to nije jasno jer je sada sve dostupno na netu, ali ranije je to bilo zaista vredno.
Meni I sada jeste.

Vratila sam se kući, I razmišljala kako da to svoje iskustvo pretočim u priču i da vam dočaram koliko je to važno, koliko je veliko.
Možda vam sledeća priča približi važnost ove edukacije.
Vraćam se ja kući I pričam svom mužu o svemu tome, trudim se da on shvati kako se ja osećam ali vidim da nije kliknulo. .
Kažem mu, shvati nas ima mnogo pilates instruktora na celom svetu. Ima nas jako malo Master Plates instruktora. I ne samo što nas ima malo, već ima mnogo njih koji žele da budu, a ne mogu jer postoji neka procedura, pa posle nje, Nora, koja je glavna I odgovorna za Balanced Body edukaciju, izabere, odluči ko može da da bude Master Pilates Instructor I onda ides na dalje edukacije.
Znači, kao da sam polagala prijemni. Posle te pozicije jedino mogu jednog dana da budem Nora. Nora predaje 28 godina. Znaci za nekih 20 godina.
Tada sam videla da je razumeo koliko mi je važno.
I još jedna priča.
Doalzim na čas sa mojom dragom Snadrom posle Venecije.
Posle časa mi osmehom punog zadovoljstva kaže: Potpuno drugačiji čas!

Ozarenog srca sam otišla kući.

Volite da vežbate i da se družite.  Onda su grupni časovi vaš izbor.

vezbanje u malim grupama

Izabrali ste pilates kao vid rekreacije. Dolazite redovno, vidite promenu na svom telu; ono postaje zategnutije, a obline baš onakve kakve vi želite.
Razmišljate kako je upravo to što ste hteli.
Kada se desi da preskočite čas biva vam posebno žao, ne samo zbog vežbanja, jer pored pilatesa koji vam je već ušao pod kožu, tamo ste stekli nova poznanstva i volite druženja koje se odvijaju u opuštenoj, ali profesionalnoj atmosferi u studiju. Spojili ste lepo sa korisnim.

5 prednosti vežbanja u maloj grupi:

1. Stalni nadzor instruktora i sigurnost da svaku vežbu radite ispravno.
2. Brži napredak koji proizilazi iz prethodnog.
3. Međusobna povezanost sa instruktorom, te vežbe su koncipirane kao da su samo za vas, ciljano osmišljene.
4. Dodatni podsticaj i motivacija od drugih vežbača.
5. Pripadnost svojoj pilates grupi.

Vi koji odavno vežbate znate o čemu govorim. Dolazite kući s posla, tek toliko da se javite ukućanima, presvučete i žurite na vašu rekreaciju. Idete na pilates. Ne na bilo koji, već na svoj pilates, u vaš omiljeni studio, kod vašeg instruktora i sa svojom grupom.  Žurite da stignete koji minut pre i da vidite ostale vežbače i kada počne čas da se posvetite sebi u potpunosti.
Vi znate, i kakav god da vam je bio dan, da ćete se posle tog časa osećati sjajno!
Puni smo energije, osećamo lakoću, elan, ali isto tako imamo bolji san.
Ukoliko smo vežbali ujutru, čini nam se da sve možemo i da mnogo više stvari obavimo u tom danu.

I za kraj, ​kada je grupa  u pitanju, energija grupe to umnožava i ona je ta  koja nas pored instruktora vodi napred.

Nadja Hadžistević sa grupom iz Južne Koreje.

Slikano u LIKE PILATES studiju.

Fotograf: Snežana Jovović

Šta sadrži energo paket?

Pilates i reiki!

Zašto Energo pilates program?
Verujemo da ste i vi jedna od osoba kojoj je pored važnosti spoljašnjeg izgleda, jednako važno kako se oseća unutar sebe.

Da bi intezivirali učinak pilatesa koji sam po sebi jeste balans uma i tela, dodali smo reiki tehniku koja će pojačati protok energije u telu.

Radeći kao tim na polju ličnog razvoja verujemo da je svako od nas rođen da bude pobednik. Shodno tome, u cilju da vam budemo podrška na vašem ličnom putu rasta i razvoja osmislili smo program koji će vas dodatno osnažiti i energizovati, spremiti vaše telo i um da bude dovoljno jako i izdržljivo i u isto vreme relaksirano za sve vaše velike planove koji slede u Novoj Godini.

Kako?

Vi izaberite sami, individualni ili grupni pilates trening, na kom ćete pored pažljivo odabranih vežbi za oblikovanje tela, povećanje izdržljivosti i snage, gde s koncentrisnošću na svaki pokret, svesni ste vašeg unutrašnjeg bića.
Bonus i posebnost ovog programa jeste energetski Reiki tretmani za balansiranje rada unutrašnjih organa, pravilnu razmenu materije tečnosti u telu, mentalno balansiranje i opuštanje.

Šta dobijate energo paketima?

Istraživanja pokazuju, da najbolji rezultate u oblikovanju tela, povećanju mišićne mase, smanjenju masnih naslaga, osećanju relaksiranosti, snege i izdržljivosti daju kombinacije fizičkih, mentalnih i energetskih vežbi.
Naravno, i što bi naš narod rekao bušna kašika, a mi kažemo zdrava ishrana.
Ta tema ostaje za sledeći tekst.

Dnevnik postignuća

Treninzi su tako osmišljeni, a sada pod treningom podrazumevamo pilates + reiki na kraju meseca dobijate dnevnik postignuća. Šta ste i koliko ostvarili i koji nam je sledeći cilj.

Kada ste sve ovo pročitali, hoćete li da vas mi prijavljujemo ili sami da se upisujete?

Tekst: Milica Lalović Božić

MOTR ( more than roller), jeste sjajna inovacija u svetu pilatesa. Sprava koja je spojila vežbe klasičnog, izvornog pilatesa i kardio segment.

Poštujući osnovne pilates principe šta sve postižemo:
– jačamo core: kako smo stalno u izazovu od strane valjka, koji je osnov MOTR-a, jer ili stojimo na neravnoj obloj površini ili ležimo na njoj, neophodno je da dublje angažujemo mišiće stomaka kako bi smo ostali na spravi. Time mišići rade neuporedivo više nego ako smo na ravnoj površini, na podu ili strunjači.
-izazivamo ravnotežu; jačamo i poboljšavamo balans time što smo na neravnom valjku, ali isto tako što mnoge vežbe izvodimo na jednoj nozi.
-radimo na snazi
-povećavamo izdržljivost
-unapređujemo agilnost

Sve to možemo uraditi puta 3 odnosna pod 3 različita opterećenja.

Jedna od prednsoti MOTR da na njemu možete uraditi mnoge vežbe kao i na Reformeru. Naravno ne menja Reformer.
Druga je, da ga možete nositi sa sobom i vežbati gde god poželite npr. kod vašeg klijenta.

Ukoliko želite da vidite o čemu pričam možete doći do LIKE Pilates studija.
Možda vas MOTR očara poput mene.
Čim sam videla na Balanced body sajtu MOTR prezentaciju, odmah sam znala da na prvoj sledećoj edukaciju ću ja biti tamo. Jednostavno su me osvojile sve mogućnosti koje nudi ova fantastična i lako nosiva sprava.

Slike: Vladimir Živojinović i Snežana Jovović

Nepregledni predeli nestaju u mom pogledu, ustupajući mesto sledećim selima, poljima livadama, brežuljcima.

Dok se te slike utapaju u dva beskrajna duboka grotla mojih očiju, negde kroz kosti lobanje, traže moju dušu, plivaju do nje i hrane je. Osećanje radosti. Putujem.
Putovanje…nije bitno gde. Taj osećaj dok sam u kolima i gledam kroz prozor u predele koji protiču kao reka pored mene me ispunjavaju i čine srećnom.
U pokretu, u vožnji, mobilnim telefonom sam uhvatila trenutak. Sigurno ne najlepšu fotografiju, meni podsetnik, a vama možda ideju gde možete otići na dan ili dva za vikend.

Prolom Banja

Gde ćemo sutra? Deca su kod babe i dede, nema velikog pakovanja, vruće je u gradu.Gde nismo bili? Predlažem Đavolja varoš. Mihajlo, muž, dodaje Prolom banja, to je odmah jedno pored drugog, ima bazen, lekovit je ,taman da se rashladimo.

Vozimo se, nije mi bitno, ni kada stižemo, ni gde ćemo odsesti uživam u putovanju u vožnji, gledanju kroz prozor, upoznavanju delova Srbije, otkrivanju njenih lepota.

​Stigli smo!

Smestili smo se u Hotel Radan.To je banjski, veliki hotel.  Kada smo ušli u sobu muž je rekao: “Malo je soc”.
Meni je svejdno. Naprotiv. U hotelu sam našeg detinjstva-mog, tvog. Nema tu zvezdica, samo ako bi u zvezdice računala bezbroj fleka po bež etisonu u sobi. Ima ih toliko da bi mogli da konkurišu jednom letnjem nebu prepunom zvezda. Ne smeta mi. Činjenica je da smo u našoj sobi, posteljina je bela, ispeglana, čista,peškiri, takođe, jastuci su udobni, otvorena terasa, svež vazduh. Kada bi mogao da se puni u bočice, kao prolom voda, i vazduh bi poneli sa sobom. Ubrzo bi se razgrabio u radnjama i tražila bočica više.
Kada kažem hotelu našeg detinjstva, mislim na brojne ekskurzije i hotele sa tim etisonima, ćebadima,kupatilima, hodnicima prekrivenim etisonima.  Zato mi je i prijatno.

Odmah smo otišli na bazen. Nas dvoje i stotinu drugih ljudi u toplom bazenu došlih da se rashlade na 40 stepeni.
Voda je čista, kupatila, tuš kabine, svlačionice. Sve se to održavaju vredne žene džogerima u toku dana.
Kafić sa niskim cenama (80 dinara kafa, 45 dinara kugla sladoleda, veliko pivo 150, malo 100 dinara, kolač 150 dianra) i ljubazni konobari. Pivo je domaće, napravljeno od vode iz Prolom banje.
Travnjak uredno se šiša. Pokošena trava se pakuje u velike kese i odnosi. Izleti, zabava za goste hotela, takmičenje u pikadu i šahu.
U hodniku hotela, na klupi u parku babe i dede igraju karte, mladi u razgovoru. To me je podsetilo na moju babu i dedu koji su nas preko  kartanja naučili da računamo mnogo pre nego se učitelj pojavio.
U hotelu posle večere čuje se muzika na klavijaturi.

Restran preko puta na rečici se zatvara već u 20h, te je jedina zabava hotelska ponuda ili šetnja preko mosta,  do crkve, pa kroz šumu do vidikovca.

Putovanje ne mora da bude ni daleko ni skupo.
Odlučite samo gde i sa kim.

Želim vam srećan put.

Znate da je uvek tu.
Upravo juče, ušla sam u stan, i kroz glavu mi je prošlo ”Sad ću da pozovem mamu, samo da joj kažem” ( jer to baš sa njom moram da podelim).

Samo sam se nasmešila, i bi mi toplo oko srca. Znala sam da je tu. Da je već znala šta sam htela da joj ispričam.
Ja sam sada majka i samo me ona može razumeti i posavetovati baš u ovom trenutku. I jeste.

Bila sam srećna jer ti trenutci da se zaboravim su retki i kada se dese, ona je i fizički tu, pored mene.

nadja-majka

Nije mi namera da patetišem.
​Ne bih ovo ni pisala, da nisam na fb videla da je dan borbe protiv kancera, ili dan oni koji su ga imali borili se i izgubili….Možda mi se baš zato i javila, na taj dan.

Mama i nas četiri.

 

Naša učiteljica. Kažem naša jer je i naše roditelje osvojila svojom toplinom. Od nje smo videli da ona narodna,  “Lepa reč i gvozdena vrata otvara”, zaista vredi.
Posebna u svemu, a iznad svega po blagosti kojom je decu naučila poslušnosti, odgovornosti, marljivošću, razgovoru, drugarstvu, negujući njihovu jedinstvenost i gradeći duh razreda.

To je ućiteljica Mira.
Kako joj to sve polazi za rukom ne znam.

Deca su je zavolela, i htela su da joj u znak zahvalnosti poklone nešto trajno.
Ideja je bila da joj poklone šumu, tj. da koliko đaka toliko i sadnica bude. Kako sada nije vreme za sađenje, ućiteljica je dobila jedan prelepi  crvenoliki jasen posvećeno njoj da je svaka grana i  list na njoj  seća na Janu, Anu, Miu, Jelenu, Mihajla, Iliju,….

Susret sa Birminghamom  posle 15 godina. Osećanje ushićenja i sreće. Kao da uporedo šeta sa mnom jedna mlađa Nađa, koja me vodi istim onim ulicama, radnjama, pabovima  od ranije. Besprekorna tišina grada u kasno popodne pojačava moje unutrašnje komešanje.
Čudno, radni je dan. Gde su svi ti ljudi? Sećam se gužve u gradu i velike strukturne mešavine ljudi.  Mislim na belopute i plave engleze, zatim tamnopute crnce, takođe britance, zvuk džeza koji dolazi iz centralne Nove ulice.Takođe i melezi, azijati, indijaci i pakistanci, čije su žene u dugačkim i raznobojnim haljinama privlačile moju pažnju. Došavši prvi put u Birmingham sve mi je to bilo izuzetno zanimljivo. Posmatrala sam svet oko sebe radujući se što sam sada deo njega. Želela sam da upoznam sve te različite kulture.

Jedna sporedna ulica u centru

Ukratko o Birminghamu

Birmingham je drugi grad po veličini u Engleskoj. Broji milion stanovnika. Veliki  je industrijski  centar. Čuveni Jaguar se proizvodi u ovom gradu.
Takođe najpoznatija engleska čokolada marke Cardaby, se proizvodi u Birminghamu. Ekonomski gledano, on je drugi najveći grad po društvenom bruto proizvodu.
Birmingham je poznat kao veliki  Univerzitetski centar. Takođe druge kulturne institucije kao Gradski simfonijski orkestar, Gradska opera, Pozorište, Gradska biblioteka i dr.
Zanimljivost koja se odnosi na gradsku biblioteku, jeste da je najveća biblioteka u Velikoj Britaniji,  kao i najveći javni kulturni prostor u Evropi. Otvorena je 2013. i pored kulturnog aspekta, ima veliki turistički priliv novca u gradsku kasu zbog svog monumentalnog i modernog arhitektonskog rešenja.

Srpska zajednica u Birminghamu

U Birminghamu postoji velika srpska zajednica koja je došla u periodu drugog svetskog rata. Dobili su komad zemljišta u prelepom zelnom delu grada, Bournvil gde su i 1968. sagradili srpsku pravoslavnu crkvu u vizantijskom stilu gradnje. Posvećena je sv. Lazaru, te je nazvana Lazarica.  Zanimljiv podatak jeste da je većina materijala donet iz Srbije.
Postoji i parohijski dom gde se potomci prvih doseljenika druže, trudeći se da ne zaborave srpski jezik.
Radujem se što ću ovoga septembra imati priliku da Beograd predstavim jednoj mladoj ženi  Smilji, koja  će po prvi put doći u Srbiju.

Šetnja

Kraljevska fontana i u pozadini gradska skupština
Zar je sve zatvoreno?
Nema kupovine, samo poziranja.
Čuveni Britanski Taxi

U samom grada, taman iza  gradske skupštine, pozorišta i biblioteke, nailazimo na deo Birminghama na vodi tj. kanala, koji su se u prošlosti koristili za transport robe. Sada je to mesto restorana, barova i turista.

Malo umetnosti
Za kraj pab i pivo!

Fotografije: Rašo C.

Odavno nisam bila srećna kao poslednjih dana ovog januara. Budeći se ujutru, pogled mi je leteo ka plavičastom nebu. Isčekivala sam sletanje dva aviona sa kojima će stići moje mlađe sestre. Prva misao mi je bila na njih dve i da ćemo se okupiti. Budilo mi je osećanje sreće i ljubavi.

Nije da ja nemam razloga za sreću. Radujem se svakom novom danu, i onom sunčanom, a i onom tmurnom i kišovitom. Tananom dečijem glasu, čak i kad me stotinu puta za jednu te istu stvar pita. Najradije bih rekla: dosta, imaš tatu, imaš dedu, pusti mene na miru da i ja imam svoga hira… I još mnogo toga ima što mi u toku dana kaže da je život lep, ako ga gledaš pravim očima.

Ipak, kada su moje sestre odlučile da dođu i da posle četri godine budemo svi zajedno na porodičnoj, roditaljskoj krsnoj slavi Sveti Sava, srce mi je bilo puno. Okruglo, treperavo, isijavalo je.

Ta ljubav ka sestrama i roditeljima, koju ponesemo iz roditeljskog doma, nas prati i odredi za ceo život. Daje nam boje kojima mi vidimo i bojimo svet. To naše porodično gnezdo i njegove tople ili hladne boje crtaju oblike i senke naših novih porodičnih gnezda. Kao tanka, kosa, prava linija kojima počinjemo da učimo da pišemo, a potom čitamo. Prenosimo te veze i niti na svoju decu.

Zamislila sam orah, i njegovo jezgro unutra i čvrstu koru koja ga čuva.To je porodično jezgro.

Četvrta godina otkucava kako je mama otišla, ali ipak, mislim da je sinoć bila srećna i spokojna kada nas je posmatrala, kao i tata koji se zajedno sa nama veselio. Okupile smo se nas četri i tata. Muzika i tamburica…

Došao je 27. januar, Sveti Sava, pristizali su rođaci i prijatelji. Posmatrala sam ih – osećaj zadovoljstva me preplavio, ne vidim se, ali znam, oči su mi sijale. Reči su bile suvišne.

Jedna od sestara mi reče: “Danas si posebno lepa”. Znam šta je razlog toga, pomislih u sebi.

Porodično jezgro jeste srž svega.

Svako ima ličnu asocijaciju na svaki praznik. Ima nas džangrizavih koji ne slave baš ništa i preziru ove što slave. Ima nas urednih koji vrednuju svaki i svačiji datum, ni ne postavljajući pitanje o svrsi ili ideji. Praznici s religioznom konotacijom su uvek malo više okrenuti deci i novom životu, praznici s političkom konotacijom služe da se ne ide u školu i ne radi, rođendanski i porodični jubileji od nekih običnih dana prave spektakl i tako, odmotava se klupko života i posle nekog vremena u prazničnim danima skoro ritualno, virkamo u prašnjave kofere uspomena i sećamo se kakvi smo bili, upoređujemo s onim kakvi smo sad…To valjda znači da smo i malo omatorili.

Kako sam rasla u restriktivno doba kolektivnog identiteta, kada se znalo „ko slavi, šta i zašto“,  a „ko, falabogu, ne slavi“ – meni su danas i Božić i Uskrs natopljeni izraženim ukusom nostalgije i uspomena na minule dane i ljude kojih odavno više nema. Gledajući svoju decu, ne mogu da se ne zapitam kako će njima to izgledati kada oni budu odrasli ljudi. Jesam li uspela da im donesem sigurnost i izvesnost da se određeni dani u godini ponavljaju uvek, bez obzira na sve, bez obzira na promene, na ljutnje, na nemilosrdan tok. Danas smo slobodni da slavimo sve po svom ukusu i da to činimo na tradicionalan, klasičan ili alternativan način. I pitam se da li nas ta beskrajna sloboda u moru izbora čini manje adekvatnim za uspomene. Bilo je neke posebne čari u tim tihim, nedozvoljenim slavljima onih godina i svašta mogu danas da izmislim svojoj deci, ali taj divan osećaj porodične neposlušnosti, nemoguće je organizovati.

Prošle su godine i godine kada sam shvatila simboliku Uskrsa. U moje doba, jaja su se farbala u lukovini, zavijena u iseckane najlon čarape i s travkama i biljčicama iz našeg dvorišta. I farbala ih je baka, a ne ja ili bilo ko od dece. Naša kreativnost bila je usmerena eventualno na bojice i papir. Niko nije smeo jaje ni da pipne, ni pre, ni posle Velikog petka, a zamislite, to nam niko nikada nije ni rekao.

O pojavljivanju malih slatkih zečeva na uskršnje praznike da ni ne govorim. Kod nas u kući nije bilo priče o zecu i tek jedan kasni odlazak u inostranstvo, kada više i nisam bila dete, doneo je zeca i njegova šarena jaja u moju tihu, nedozovoljenu bajku i prilično me zbunjivao svojom pojavom. Otkud baš zec sad tu…

Danas svako dete zna da čestita Uskrs i da učestvuje u kratkom, ritualnom dijalogu kojim svaki razgovor na dan Uskrsa započinje. Kada sam ja bila mala, tako nešto „se nije smelo“ i mi smo u kući, među sigurnim zidinama, pominjali Hristov vaskrs. Ali čim bi rodbina počela da se okuplja za ručak, bilo je naznačeno dovoljno jasno da niko od dece nikada nije postavio pitanje „a zašto“, da se u društvu ne govori „Hristos Vaskrs“ jer je to aposlutno neprikladno. Nikada i ni pod kojim uslovima. Nego se lepo kaže „Uskrs Jupi“. A onaj drugi brat ili stric uredno će ti odgovoriti „Jupi Uskrs“ i to je to.

Kao i sve stvari u detinjstvu, to je za mene bila neprikosnovena istina koja je, verovala sam i bila sam u to ubeđena, bila i deo istine svih drugih porodica. Pa, svi govore „Jupi“ za Uskrs. Mislim, zar ne?
Kada su društvene stege popustile i kada su ljudi počeli da se vraćaju tradicionalnim praznicima i običajima, ja sam doživela kulturološki šok. Pa niko i baš nigde ne govori „Jupi Uskrs“!

A moj Uskrs će uvek, zbog te dosledne, porodične neposlušnosti biti pomalo i smešan i neobičan. A, zbog toga, u moje uši se nikada nisu prirodno smestile rečenice „Hristos Vaskrs – Vaistinu Vaskrs“ i verovatno ću se na njih navikavati dok postojim.
Uživajte na današnji dan! Jupi Uskrs!