Archive

January 2015

Browsing

Odavno nisam bila srećna kao poslednjih dana ovog januara. Budeći se ujutru, pogled mi je leteo ka plavičastom nebu. Isčekivala sam sletanje dva aviona sa kojima će stići moje mlađe sestre. Prva misao mi je bila na njih dve i da ćemo se okupiti. Budilo mi je osećanje sreće i ljubavi.

Nije da ja nemam razloga za sreću. Radujem se svakom novom danu, i onom sunčanom, a i onom tmurnom i kišovitom. Tananom dečijem glasu, čak i kad me stotinu puta za jednu te istu stvar pita. Najradije bih rekla: dosta, imaš tatu, imaš dedu, pusti mene na miru da i ja imam svoga hira… I još mnogo toga ima što mi u toku dana kaže da je život lep, ako ga gledaš pravim očima.

Ipak, kada su moje sestre odlučile da dođu i da posle četri godine budemo svi zajedno na porodičnoj, roditaljskoj krsnoj slavi Sveti Sava, srce mi je bilo puno. Okruglo, treperavo, isijavalo je.

Ta ljubav ka sestrama i roditeljima, koju ponesemo iz roditeljskog doma, nas prati i odredi za ceo život. Daje nam boje kojima mi vidimo i bojimo svet. To naše porodično gnezdo i njegove tople ili hladne boje crtaju oblike i senke naših novih porodičnih gnezda. Kao tanka, kosa, prava linija kojima počinjemo da učimo da pišemo, a potom čitamo. Prenosimo te veze i niti na svoju decu.

Zamislila sam orah, i njegovo jezgro unutra i čvrstu koru koja ga čuva.To je porodično jezgro.

Četvrta godina otkucava kako je mama otišla, ali ipak, mislim da je sinoć bila srećna i spokojna kada nas je posmatrala, kao i tata koji se zajedno sa nama veselio. Okupile smo se nas četri i tata. Muzika i tamburica…

Došao je 27. januar, Sveti Sava, pristizali su rođaci i prijatelji. Posmatrala sam ih – osećaj zadovoljstva me preplavio, ne vidim se, ali znam, oči su mi sijale. Reči su bile suvišne.

Jedna od sestara mi reče: “Danas si posebno lepa”. Znam šta je razlog toga, pomislih u sebi.

Porodično jezgro jeste srž svega.