Archive

March 2014

Browsing

Mi patuljci na ovom delu planete prilično smo sentimentalni prema događajima, prizorima i situacijama koje nas vraćaju u bezbrižne dane našeg detinjstva. A čuveni “OsmiMart” svakako je pripadao pazlu “moja srećna porodica” – na čijem se jednom tasu nalazio autoritativni otac koji je vozio keca, a na drugom bolećiva i nežna majka, večito romantična i večito uredna u beloj košuljici i tamnom puloveru. Izvolite u povorku, vi pomenuti, ovog tmurnog dana, da prošetamo po sećanju…
Neka izvole da se pridruže i sve one punoletne žene koje su tih dana bile na vetrometini ničim zaslužene pažnje. Nesigurno zahvaljivanje, skretanje pogleda pod presom nezgrapnog komplimenta, sklanjanje kose iza uha u nedostatku jačeg odbrambenog sistema, obavezni ručak u kolektivu s nadređenima (pomalo neprimerene šale, ali nema veze), rumeni obrazi i “ipak bih morala da krenem kući”, parada muško-ženske predstave pred decom kada smetena majka prima u ruke od muža šaljivdžije polu – uvele karanfile i baš divno zapakovanu – peglu, recimo… Izvolite, izvolite…

U ovoj sentimentalnoj povorci ne smemo zanemariti ni naše divne učiteljice. Razumne, odgovorne žene s razumnim, odgovornim imidžom, napadnute od horde zahvalnih roditelja s isto tako zahvalnom decom.  Njihove slabašne ruke bi dovukle kući neverovatan teret zavijen u svetlucave papire i mašne. I samo one znaju šta se sve krilo svih tih godina u tim poklonima koji su im pripali samo zbog toga što su pripadnice tog određenog pola. Neophodne su nam u ovoj šetnji, molim vas…

A bake? Sećate se one podrazumevajuće tišina koja ne ceni „OsmiMart“, ali vam nikada neće oprostiti ukoliko zaboravite da čestitate. Makar telefonom. Njima „OsmiMart“ nije potreban i njegova poenta nije jasna, ali se sa setom i nekim stamenim samopoštovanjem sećaju izleta u firmi koji je uvek organizovan tom prilikom kada je bilo „zaista božanstveno“, tako nešto se danas ne može više doživeti. S blagošću uzimaju u ruke nespretne čestitke koje se rasapadaju s prvim dodirom i vole ta osmomartovska umetničarenja koja potom čuvaju, na tako sigurnim mestima, da i same zaborave gde su ih stavile. Izvolite, drage bake….

Ko nam još nedostaje? Sestre s fasciklama i knjigama, neurednih frizura i u decackom fazonu, večito zaljubljene u nedostižnog i poluizmišljenog frajera (sutra će te sestre postati neudate tetke koje obožavaju svoje sestriće neprepričljivo raskošnom ljubavlju svojstvene tetkama-usedelicama).
Zatim komšinica grlenog smeha od koga zvoni čitava zgrada kada šmugne kroz ulaz. Njena lepršava suknje i zanosni dekolte. Njena dva sina, uvek čista i pristojna i svakako muž koji je vara na očigled celog kraja, a ona to nosi tako  nonšarlantno, kao da je u pitanju običan nazeb od koga se tek malčice kija (a ne rastače srce). I ona nek priđe…

Kasirka, apotekarka, trafičarka – fiksna mesta naših života, žene u identitetu uniforme za koje ne možemo da verujemo da postoje i kada se presvuku i odu s dužnosti. I one neka se priključe…
Svi zajedno, sa saksijama afričke ljubičice u rukama, zarobljeni smo zanavek na fotografiji iz prošlosti koja je svedok da smo nekada živeli jedan lep i uredan život. Znalo se ko, kada i zašto praznuje. Znalo se ko je žena, a ko devojka (a ne ko danas). I kojoj ženi se sme reći „ti“, a kojoj se to nikako ne sme reći, iako nije još zavladao trend „gospođa“…

Raspakujte Osmi Mart

Uprkos tom jednom opštem redu, koga smo se setili čitajući ove redove, koji nam je takođe drag na jedan intiman način, malo je tih pomenutih žena tačno znalo u čemu je stvar sa tim „OsmimMartom“. Jeli to napadna feministička priča? Ili je to taj jedan jedini dan koji je moj, a svim ostalim danima ja rmbačim, a niko hvala da mi kaže? Ili je to opet neka prazna politička zavrzlama, neznamtačno…?

Čestitanje „OsmogMarta“ u vihoru vremena izgubilo je autentičnost i smisao zbog koga se taj datum izdvojio od svih ostalih. Nizanjem asocijacija kroz generacije, nekako se od hrabrih hordi protestantkinja koje su baš na taj datum izvojevale važne stavke koje su im olakšale život – skliznulo u karanfile, nove pegle ili kolektivni ručak. I malecki sram kada nam neko čestita taj praznik.

A zapravo reč je o jednoj dramatičnoj promeni u društvu koja se (kao i svaka druga promena) razvlačila decenijama i generacijama, sporo i veoma lenjo. U početku je delovalo apsolutno suludo uopšte ideja da se ženama za isti rad daje ista količina novca kao muškarcima. Delovalo je sumanuto da im se omogući skraćeno radno vreme kada su u drugom stanju i kada kod kuće imaju bebu. Uopšte nije prihvaćen s odobravanjem zahtev za boljim uslovima na radu za žene koje su radile industrijske poslove. Želja osoba ženskog pola da ravnopravno učestvuje u biranju vlasti glasanjem, bila je dočekana s podsmehom.

Uporno i sve snažnije, žene širom sveta su baš na taj čuveni datum ustajale i paradirale u velikim gradovima, bile su tučene, proterivane, rugale su im se čak i druge žene.
Veoma nepoetično dolazile su do neznatnih promena, kroz prljavštinu, krv i znoj.
Poenta je da smo od jednog veoma teškog civilizacijskog trenutka, sopstvenim koracima stigle do tačke kada se „OsmiMart“ ženama čestita i od njega se pravi vašar patetike.
Uživajući u sećanjima detinjstva, svako od nas doprineo je da težina i ozbiljnost  autentičnog datuma polako nestaje i ispari.

Možemo reći da je pravo civilizacijsko čudo kako nam je pošlo za rukom da na mestu nečeg toliko duboko nepravednog i mučeničkog, danas mi, uz osmeh na licu, jedemo krempitu gledajući u svoju ružu u celofanu.
Piše: Slučajno domaćica